U rečeno vreme se u mnogim zemljama - sa izuzetkom Srbije, što možda objašnjava neke stvari povezane sa opsesijama - opsesivnost lečila takozvanim egzorcizmima, tj. usmenim isterivanjima đavola (u boljem slučaju), u nešto gorem slučaju potapanjem u stajsko đubrivo, u najgorim slučajevima teškim batinanjima.
Istorija opsesija beleži slučajeve uspešnog izlečenja, ali beleži i slučajeve smrti lečenih.
Zlatno doba opsesija opsesivaca - i mračno doba njihovih žrtava - počinje sa usponom tvrdih ideologija, na prvom mestu socijalističkih, na drugom komunističkih, na trećem mestu fašističko-nacističkih.
Prvonabrojane dve opsesivne ideologije, socijalistička i komunistička, manje-više su zauvek prdnule u čabar, ovoj potonjoj nacističko-fašističkoj, po svemu sudeći, smeši se lepa užasna budućnost, koju ćemo prepustiti futuristima, Baba Vangama i vidovitim Zorkama, jer budućnost nije tema naše današnje kolumne, a kako stvari stoje, uskoro možda uopšte neće biti tema.
Zahvaljujući posebnostima, ali i činjenici da mi možemo i ono što ne možemo, u Srbiji postoje dve vrste političkih opsesija: komunističko jednopartijske i parlamentarno-višepartijske opsesije.
U našoj današnjoj kolumni analiziraćemo na primeru jedne reportaže kako funkcioniše jednopartijska ideološka opsednutost, a kako dani opsesije budu proticali, stići ćemo i do višepartijskih, koje su se, zahvaljujući tome što ih je više, pokazale razornijim po srpsku istoriju i život.
Pa da krenemo na posao. Godine 1957. (ili 1958), jedan pesnik, zakleti komunista, koji je nedugo posle smrti pao u zaborav, potegao bio nekim (verovatno kulturnim) poslom u Pariz i po povratku iz Pariza objavio u Borbi ili Komunistu, gde tačno, pokazaće istorija, opširnu reportažu/putopis o stanju stvari u Gradu svetlosti. Reportaža je sredinom osamdesetih preštampana u nekom od tadašnjeg mnoštva časopisa. Bio je to must read, šta reći. Ako je bilo verovati pesniku-komunisti, a sigurno su mu pedesetih mnogi poverovali, Pariz je godine 1957/1958. bio ruševno propalo mesto u kome caruju nesloboda i siromaštvo širokih narodnih masa, u kome deca ropski rade po 12 sati dnevno, da bi malobrojni zadrigli kapitalisti povazdan ždrali, pili i odavali se razvratu i uživanju u delima dekadentnih umetnika koji su se za šaku franaka prodali kapitalistima, dok istovremeno napredni pesnici i pisci umiru od gladi ili čame u zatvorima.
Možda sam ponešto malčice dosolio, davno sam čitao inkriminisanu reportažu, zaboravilo se, ali reportažina priča nije bila bitno drugačija, s napomenom da je bila smornija, jer je bila protkana hvalospevima neviđenim uspesima jugoslovenskog socijalizma.
Nastavak u sutrašnjem broju.